You’re no snowflake
[…] And making that kind of macho heroism core to the industry leaves a lot of potentially great people unable to participate. Also, that’s a dumb attitude because we sell fucking software and goddamn social media games.
– @janeruffino, “You’re no snowflake”
Одличан текст о проблемима са којима се Ирска среће у време када софтверске фирме масовно пребацују своје развојне центре у Даблин. Лидери тих фирми се идолизују до бесмисла, а саме фирме се третирају као поклон са небеса који ће решити све државне економске проблеме. У огласима се појављују понуде за посао у којима се подразумева да ћете радити бесплатно, премијер државе дозвољава себи да се улизује успешном предузетнику и нуди му „своје инжењере”, итд.
Ово ме заголицало на тему софтвераша у Србији. Често чујем људе око себе да хоће да почну са учењем неког програмског језика, јер је „програмер” постао синоним за добростојећег члана средње класе. Криво ми је, јер су ти људи избачени из своје интересне зоне и приморани да се баве нечим што их нимало не привлачи, само да би спојили крај с крајем. Они у томе виде гламурозно седење по lazy bag-овима са лаптопом у крилу и плату од 1000+ евра.
Ја у томе видим гуслање по десетој итерацији кода за графички интерфејс, јер се газди који седи негде у Сан Франциску ипак не допада да дугме буде у горњем десном углу. У томе видим рад за 1000+ евра, од којих је само минималац уплаћен „на бело”. У томе видим 1000+ евра уплаћених на рачун фиктивне фирме коју отвориш на своје име, да би газда из Сан Франциска заобишао српски порески систем. Нажалост, и то је боље него 0 евра и незапослени живот.
Ништа од овога неће решити проблем незапослености, само ће запослити још одређени број полуквалификованих људи у сателитске софтверске фирме окренуте ка западу. Биће срећни што имају велику плату, иако неће моћи да подигну кредит за стан.
У сличном смо сосу као Ирци. Само са класичних српских пар година кашњења.
